world of illusions
Dugacak dan... iluzija vremena... merimo ga minutima, danima, decenijama... a nekad minut traje ko godina, a godina kao tri meseca... ima li nas subjektivni dozivljaj vremena vecu relevantnost od kalendara i casovnika?
Uletis u neke maglovite dane... kad ne sanjas... nista nije lose, ali nije ni dobro... nesto cekas, cekas da prodje... Pitas se da li ce proci... a ne znas tacno ni sta cekas... valjda da se desi neko cudo, pa da se trgnes, i osetis se ponovo zivim...
I opet mrak mojom stazom hoda, rame uz rame sa ljusturom bica,
prokleto stvaran, beskrajno prazan...
Potmuli odjeci uzaludnih koraka koji traze izlaz...
super mi je...
Borim se kao lavica... radim ko crnac, ko konj... ne znam gde udaram... pusim ko turcin (i jos vise) i pusim svuda, u kuci, na ulici, u taksiju, u kancelariji, u osnovnoj skoli, u ustanovama kulture... I ne pusim samo ja... Jedina razlika koju primecujem od kad je stupio na snagu novi zakon je da svi nekako puse sa vecom strascu i sjajem u ocima, kao kad smo u skoli pusili krisom u wc-u... Ili kao da pusimo gandzu, a ne ovu krdzu, kao satro winston slim... Ne trebaju nama novi zakoni da bi usli u Evropu, i kad bi ove nase postovali bili bi jedna sasvim pristojna i uzorna zemlja... Radni dan, u vreme radnog vremena, ulice pune pesaka koji mile ko mravi, kafici puni mladih i starih, japija, luzera, domacica, skolaraca, udavaca, biznismena... psujem ko kocijas, dok, ko muva bez glave, sate trosim na trazenje parkinga po Beogradu, koji je zatrpan besnim automobilima... sanjam avgust kada svi "beogradjani" odu kuci na selo, pa mozemo malo da danemo dusom... i pitam se gde su svi oni jadnici koji ne primaju mesecima svoje bedne plate od 20.000, i odakle u ovoj zemlji ovolikom broju ljudi novac da kupi auto i sipa benzin... i mislim se ko je ovde lud ko struja, a ko naivan ko veverica... Posle jedanaest sati rada, dolazim kuci umorna ko pas, vodim dete na sankanje po ovom krnjavom gradskom sivom snegu... telefonom obavljam jos desetak poslica, pravim veceru, najedem se ko prase... obecavam sebi da cu od sutra konacno poceti da sprovodim dijetu koju sam zalepila na frizider jos u septembru... Imam potrebu da se sita iscaskam sa nekim, ali... muz mi je nervozan, prijatelji su mi ili postali zombiji, ili vec spavaju, jer pobogu nismo vise u godinam kad je bilo normalno caskati u ponoc... ili su pod sedativima, jer kako drugacije pregurati noc... pocinjem da se smejem ko lud na brasno... super mi je... sto se borim ko lavica, sto radim ko crnac, sto sam hrabra ko braveheart, jer sam plavusa koja je preduzetnik u Srbiji 2011, sto mi je jos uvek dovoljan persen da zaspim, a ne bromazepan kao vecini mojih poznanika... odlazim da pokrijem ono andjelce... i otvaram blog :)
Čestitamo!
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.
